Salvador Dalí i prijatelji

U skladu sa inteligencijom i posebnošću koju je posedovao, voleo je isključivo konstruktivna druženja. Kroz njih je iskazivao svoju maštovitost vešto sakrivajući stidljivu prirodu koju je posedovao i koja je dolazila do izražaju u momentima kada se nije pretvarao da je „Dalí“. Nije voleo proste ljude. Okupljao je društvo sa kojim je mogao da se šali ali samo u okvirima visokointelektualnih razgovora. Njegov drug Eusebio Cotes, koji je u društvu bio zadužen da pravi paelju, ispričao je par anegdota koje su ostale u njegovom sećanju:

• „Za vreme druženja Dali je češće iz nas izmamio suze od osmeha. Uvek je bio pun čudnih pogleda na život, koje je umeo da objasni, ali koje nismo bili u stanju da uočimo dok ih on ne predstavi.“
• „Prilikom naših okupljanja svega 4 puta je Gala bila prisutna. Njeno prisustvo je uznemiravalo Dalija, jer je imala običaj samo da se pojavi, kaže par rečenica koje su samo njih dvoje razumeli, i da ode. Nakon njenog odlaska, Dali je uvek ostajao zamišljen i trebalo mu je vremena da dođe sebi.“
• „Prilikom jednog okupljanja, pričali smo o kineskoj civilizaciji i Dali nas je pitao da li znamo da su bašte Zabranjenog grada u Pekingu pune hrizantema. Svi smo potvrdno odgovorili. Zatim je usledilo pitanje da li znamo da su to najbolje hrizanteme u celoj Kini da bi nam objasnio specifičnost odgajanja tog vrsta cveća koje je opstajalo uprkos klimatskim uslovima u Kini. Tajna se krila u đubrenju za koje su koristili prljavštinu koja se nakupi ispod noktiju građana Kine. Na kantama za otpad se nalazila jedna kutija u koju su građani čistili svoje nokte. Postojali su ljudi zaduženi za kupljenje otpada u kutijicama, skupljali  ga i kada bi nakupili dovoljnu količinu slali su je u palatu koristeći ga kao najbolje organsko đubrivo. Slušajući takve i slične priče, svima nam je ostalo samo jedno, da se pitamo na koji način su do njega dolazile takve informacije. Priča je proverena i ispostavilo se da je tačna.“

Oscar Tusquets, arhitekta iz Barselone, svoje prijateljstvo sa Dalijem je otpočeo krajem 60-ih godina i trajalo je sve do Dalijeve smrti. Upoznali su se u Cadaquesu uoči zabave koju je organizovao arhitekta Federico Correa. Na veliko Oscarovo iznenađenje Dali je bio taj koji mu je prišao, rekao da ceni njegov rad i ugovorio naredni susret.
Ono što se Daliju sviđalo kod Oscara, pored već pomenutog stvaralačkog momenta, je umeće koje je imao da se konstruktivno raspravljaju. Kako je Dali bio uglavnom okružen ljudima koji su mu podilazili, Oscar je bio jedan od retkih sa kojim je delio različite poglede na umetnička dela. Ti razlozi su bili dovoljni da Dali ceni njihovo prijateljstvo i da susreti budu učestali.
Ono što je Oscar voleo kod Dalija je njegova neosporna posvećenost poslu. Sva njihova druženja su bila organizovana uglavnom posle 17h i sa društvom koje je isključivo Dali birao. Kao jednu od njegovih osobina ističe izuzetnu memoriju, do te mere da predano sluša sve što pričaš da bi te nakon par godina podsetio na to.
Umetničke snage udružuju kada je Oscar video Dalijevu sliku Mae West (Mary Jane West), poznate američke glumice,pevačice i seks simbola 30-tih god. i došao na ideju da njene crte lica budu urađena u prostoru predstavljene kroz predmete potrebne za uređenje apartmana. Usta su urađena u obliku dvoseda, nos u obliku kamina je urađen u jednoj fabrici provincije Gerona (Olot), kosa u formi zavesa koju je uradio LLongueras, i koja je ušla u Ginisovu knjigu rekorda kao najveća perika na svetu. Oči su predstavljene kroz dve slike Pariza. Izrada već pomenutih elemenata, pronalaženje adekvatne sale gde će se elementi namestiti (koja je morala da bude 5m visoka i 7 m široka) je trajalo 8 meseci.
Iako danas postoje dvosedi koji su bazirani na ideji Dalija i inspirisani usnama Merilyn Monroe i dalje se proizvode i dvosedi po ugledu na usne Mae West pod aktuelnim nazivom Dalilips.