Strah od visine je vaš neprijatelj

Jedna od aktivnosti koja je sigurno neizbežna prilikom posete ovom veličanstvenom mestu je penjanje na planinu Huayna Picchu (Mlada planina na Quechua jeziku). To je zapravo planina koja je uočljiva na svim fotografijama ovog mesta koje ste možda ranije videli. Pre polaska ovim putem, prvo prolazite kroz kontrolni punkt, gde zapišu vaše ime zajedno sa brojem, koji vam nakon toga upišu na ruku. Kasnije smo saznali da nije redak slučaj da se neko oklizne tokom pešačenja, padne u ponor, a da ga niko nije video. Broj koji nosi služi da bi ga kasnije, ako ga ikad i pronađu, mogli lakše identifikovati. Čak su nam u Telefonica-i, gde smo bili na studentskoj praksi, rekli da se to desilo nekim zaposlenima. Naravno, tu informaciju smo dobili tek nakon što smo se vratili sa putovanja.

This slideshow requires JavaScript.

Iako ovo svakako nije baš lepo saznanje pre nego što započnete penjanje, nekako se pomirite sa tim da morate biti obazrivi, i nastavite dalje. Pešačenje traje nekoliko sati, tokom kojih usput srećete mnogo drugih posetilaca. Svakako, preporuka je da se ide u grupi, u šta smo imali prilike da se uverimo tokom pešačenja. Naime, u nekom momentu niotkud se pojavila devojka koja je vidno bila srećna što nas je ugledala. Radilo se o učiteljici iz Kanade koja je potpuno sama bila na proputovanju po Južnoj Americi i tako stigla do Perua. Ispostavilo se da je u nekom momentu izgubila orijentaciju, i da više nije znala u kom pravcu bi trebalo da ide. Sama staza nije nešto posebno izazovna, mada treba biti prilično skoncetrisan, jer postoje delovi gde je ponor prilično blizu, i jedan pogrešan korak ili proklizavanje na kamenu, može da vas košta života. Put je vodio prema vrhu planine Huayna Picchu, odakle se pruiža prelep pogled. Strah od visine mi nije bio baš nabolji saveznik, pogotovo u momentu kada je trebalo da se fotografišem na vrhu (vidite po izrazu na mom licu), ali se i to nekako preživelo.

S druge strane, postoje ljudi kao ovi na slici ispod, koji očigledno nemaju ni najmanji strah od visine…

Nakon osvajanja vrha, put je bio mnogo lakši jer je preostalo samo da se polako spustimo do ruševina grada.

“Veličanstveni” most  Inka

Nakon što smo se spustili dole, od vodiča saznajemo da ako želimo možemo da vidimo i stari most Inka, koji se nalazi duboko u šumo oko 20-30 min hoda. Iako prilično umorni od celodnevnog pešačenja, odlučujemo se da ipak idemo da ga vidimo, jer ko zna da li ćemo ikad više doći ovde, a most Inka zvuči kao nešto grandiozno, veliko, i vredno pažnje. Poslednjim atomima snage, nekako se dovučemo do mesta gde se nalazi most, i ugledamo ono što vi možete videti na slici levo. Dakle, tih nekoliko dasaka koji spajaju dve strane predstavljaju most. Smejali smo se sami sebi… ponajviše zbog naših očekivanja, iako sirote Inke nikako nisu bile krive što nisu napravile nešto veće i impozantnije, kako bismo mi turisti, vekovima kasnije, mogli tome da se divimo 🙂 Očigledno im je ovo bilo dovoljno, a definitivno je bio veliki izazov napraviti most kraj velike provalije i stene iznad. 

Krivudavi put i trčanje niz padinu

Posle celodnevne avanture, izmoreni, ali srećni i puni utisaka seli smo u autobus koji bi trebalo da nas odveze u Aguas Calientes, gde smo noćili pre sutrašnjeg putovanj vozom prema Ollantaytambo. Gledajući kroz prozor autobusa, primetili smo dečaka koji iskače iz šume sa leve strane neposredno pred nailazak autobusa, pretrčava put, a zatim nestaje opet u šumi sa desne strane. Ta situacija se ponovila i posle sledeće serpentine, i tu shvatamo da to zapravo taj dečak trči nizbrdo istim onim putem kojim smo se mi u zoru tog dana penjali gore. Nakon što smo stigli u selo, dečak ulazi u autobus očekujući da mu putnici daju novac ili hranu. Svakako, zaslužio je i više od toga.

Na proputovanju Peruom, sretali smo mnogo siromašne dece, kao što je uglavnom slučaj u mnogim slabije razvijenim i siromašnim krajevima. Međutim, nikad nisu bili nametljivi. Očekivali su da im se nešto da, ali nikad agresivno i uvek stidljivo i zahvalno.

Sunce je polako zalazilo za planinu iznad sela Aguas Calientes, u tišinu u selu je tek donekle remetio žamor posetilaca, koji su se puni utisaka polako spremali na počinak i sutrašnji povratak prema Cuzco-u. Duboko utonuvši u mekanu ćebad od vune lame alpaca, zamišljajući drevna vremena, san me je polako hvatao.

O narednim putovanjima u Peru, u nekom narednom putopisu. Do tada, učite španski, jezik koji vam otvara nove horizonte i omogućuje prisniji kontakt sa novim destinacijama i kulturama. Ako vam treba pomoć, Ivana je tu za vas, mada postoji velika mogućnost da ćete morati da pričekate malo na slobodan termin. Do tada, siguran sam da će naš sajt biti razlog da zavolite španski jezik još više. 

Pogledaj i ovo...