File photo of Uruguayan writer Mario Benedetti the presentation of a book in MontevideoMario Orlando Hamlet Hardy Brenno Benedetti Farrugia je rođen 14.09.1920. u Paso de Toros (Urugvaj), od oca Brenno Benedetti i majke Matilde Farugia. Otac Brenno, je bio po zanimanju farmaceut i uz pokušaj da otvori apoteku, završava kao žrtva prevare. Zbog dugova koje je imao, nije mu bilo omogućeno da radi. Zbog loše ekonomske porodične situacije, kada je Mario imao samo 4 godine, sele se u Montevideo, gde su živeli u jednoj kućici, nalik straćari. Posle određenog perioda, otac ipak nalazi posao u državnoj službi.

Mario osnovnu školu pohađa u nemačkoj školi, jednim delom zbog divljenja koje je njegovog oca imao prema toj zemlji. Iz tog iskustva, pored toga što je naučio nemački jezik, stekao je umeće uživanja u radu, tačnost, preciznost, i sa druge strane uvideo znatnu razliku ophođenja prema deci iz nemačkih porodica i onih koja to nisu bila.1933. zbog nacističkog pozdrava koji je morao da koristi u školi, otac ga ispisuje i nastavlja školovanje u srednjoj školi Liceo Miranda. Loša ekonomska situacija ga je primorala da sa 14 godina radi u servisu prodaje auto-moto delova i nastavi školovanje vanredno. Porodica Benedetti je u tom periodu zbog nemaštine bila primorana da prodaje predmete od vrednosti koje su imali, da bi mogli da prežive.

1939. porodica Benedetti postaje član sekteRaumsólica čiji je član bila i porodica njegove buduće žene (Luz). Tih godina Mario je radio kao sekretar lidera sekte u Argentini, dok nije ustanovio da je sekta jedna velika farsa.

U svakom slučaju, ovaj naizgleda težak period u njegovom životu je izgradio njegovo životno usmerenje. Slobodno vreme, koje je imao na pretek, koristio je za odlazak na trg San Martín, gde je čitao knjige džepnog formata (jer su bile njjeftinije) i poetu Baldomero Fernández Moreno, u kom je prepoznao svoju veliku strast. Jedino taj stil pisanja umeo je da objasni tugu i sreću na način na koji ih je on osećao. U tom periodu počinje da piše ljubavnu poeziju za Luz.

Dobijanjem posla na mesto činovnika vraća se u Montevideo. Ubrzo posle toga oboleo je od tifusa, i kako je umeo da kaže: „Imao sam tu čast da budem prvi činovnik koju je oboleo na taj način“. Dva meseca temperature i 14 kila manje, nosilo je sa sobom jedinu svetlu tačku u vidu svakodnevnih poseta Luz.

23. marta 1946. ženi se sa Luz López Alegre (Luz-svetlo, alegre-radostan).

Mario:
„Oženiti sa onom koja u svom imenu ima svetlost i radost, izgleda kao dobra investicija.“,
„Trebalo mi je 6 godina da joj kažem i njoj minut ipo da pristane.“

  • 1949. objavljuje svoju prvu zbirku priča Esta mañana y otros cuentos
  • 1953. izdaje svoju prvu novelu Quién de nosotros
  • 1959. godina je obeležila njegovu totalnu predanost kako politici tako i novinarstvu i literaturi.

Među istaknutim delima se ubrajaju:  La tregua (1960) – novela, Gracias por el fuego (1965) – novela, Inventario uno (1963) – poezija…

Usled državnog udara 1973., Mario napusta posao na Univerzitetu i sva politička zaduženja i odlazi u izgnanstvo, 10 godina van svoje zemlje, boraveći u Argentini, Peruu, Kubi i Španiji. Te godine ostaju zapamćene, kao najduže godine njegovog života, živeći odvojeno od svoje zemlje i supruge (koja je ostala u Urugvaju da bi čuvala njenu i njegovu mamu). Svaka godina, politička situacija, druga država, nada za povratak kući, ostavili su dubok trag u vidu napisanih dela:  La casa y el ladrillo(1977); Vientos del exilio (1982);Geografías (1984);Las soledades de Babel (1991).

Kubu izdvaja kao mesto gde je svoju utopiju, projekte i ideje, razmenjivao sa Cortazár, García Márquez, Galeano, ali zbog prevelike usamljenost i patnje koju je osećao zbog udaljenosti od svoje žene, odlazi sa njom na Maljorku. Da bi se, 1976. ponovo vratio sam na Kubu. 1982. odlazi u Španiju, gde je radio za novinski list El País.

Posle 10 godina izgnanstva, marta 1983. se vraća u svoju zemlju.

1997. objavljuje novelu Andamios, koja predstavlja jedan vid biografije i obuhvata osvrt na njegov život van zemlje i osećanja uoči samog povratka.

Bio je nagrađivan više puta u različitim državama, medju nagradama se izdvajaju El Premio Reina Sofía de Poesía 1999. godine i 2005. El Premio Internacional Menéndez Pelayo.

Poslednjih 10 godina svog života, zbog astme i preporuke lekara, boravi na relaciji Španija-Urugvaj, u nastojanjima da  izbegne hladnoću. Uprkos pokušajima, zdravstvena situacija se pogoršava i Mario odlučuje da ostatak života provede u svojoj kući u Montevideu, gde i umire 17.05.2009. u 88. godini života. Vlada Urugvaja 18-ti mart proglašava danom nacionalne žalosti.

Mario Benedetti istaknuti poeta, novelista, dramaturg, kritičar, ostaje zapamćen kao najznačajniji predstavnik literature Urugvaja, druge polovine XX veka.